REPORTAŽA: ČOVEK JE U RAVNICI NAJVIŠA PLANINA

Procvetala trešnja, reka presušila, a miris zove se raširio najstarijom ulicom u Baču. Prešavši stari zeleni most, direktno kroz Gradsku kapiju “Šiljak” ulazite u istoriju. Celokupna atmosfera male ušorene ulice me ponese pa potrčah da vidim to najvelelepnije zdanje na levoj obali Dunava. Gordog srednjovekovnog diva u srcu Vojvođanske ravnice. Ali avaj! Pre svake ćuprije, naićeš na most.   
 
Pogledavši desno, tačno preko puta junakinje naše priče, već 82 godine, sa satrog pohabanog prozora tipične švapske kuće, reke radoznalih turista, nemirnih posmatrača i slepo zalutalih putnika dočekuje i ispraća baka Katica.   
 
“Eeee moji vi, nije to oduvik bilo tako. Tačno si znao ko ide naprid, ko kad dolazi, ko fotografiše, a ne vi danas, jurcate ko glavom kroz zid dico. Pa ne ide to tako. Priča se ispočetka mora divaniti”, započinje monolog seda starica pokazujući rukom da uđemo u široku avliju, dok nas na pragu  čeka njen verni saputnik – pas Tomica”.
 
“Ajte uzmite štrudle, sad ću ja da metnem ibrik da voda baci ključ, pa da se izdivanimo. Morate znate na kakvom se istorijskom mestu nalazite”, divani nam Katica istovremeno uzimajući veliki požuteli album, na čijim koricama se nalazi fotografija tvrđave u Baču u sva četiri godišnja doba. I zaista je velelepna. I zaista je div.  I zaista opravdava činjenicu što se Bač i njegova tvrđava sa okolinom nalaze na preliminarnoj listi Uneskove svetske kulturne baštine.
 
Dok se služimo tradicionalnom “makovnjačom” primećujemo da trošna nabijača u kojoj je baka Katica provela svoj životni vek više nalikuje isturenom odeljenju Turističke organizacije opštine Bač, nego porodičnoj kući. Oguljeni  mint- zeleni kredenac, kroz članke, publikacije, kataloge i fotografije ilustruje sve  informacije, neophodne da saznate koji carevi i kraljice su pre samo nekoliko hiljada godina koračali istom ulicom kojom vi danas idete. Posebnu pažnju privlači nam velika tabla na zidu, izdeljena na 12 kolona od kojih svaka predsatvlja jedan mesec u godini, gde baka Katica “kači” najnovije informacije i podatke vezane za njenu “komšinicu” prekoputa. Iznenada u sebi pomislih pomislih, kakav odličan pres kliping. Upravo među mnoštvom isečaka iz novina pronađoh jedan “uokviren u crveno” – mesec mart tekuće godine. Pomislih pročitaću pa pitati zašto je posebno istaknut. Tekst kaže ovako:
 
“Tvrđava u Baču je veoma važan, višeslojan lokalitet i istorijsko mesto. Kompleks utvrđenog zamka sa podgrađem smešten je na oštrom i dubokom bivšem rečnom meandru Mostonge. Izgradnjom hidrosistema Dunav-Tisa-Dunav ispražnjeno je korito Mostonge, a time je tvrđava sa podgrađem ostala bez vodenog ogledala. Tvrđava u Baču se prvi put pominje već u 12.veku, ali kao palisadna, dok je ova današnja izgrađena od opeke i dignuta u vreme ugarskog kralja Karla Roberta, u periodu 1338. do 1342.godine. Kroz svoju burnu istoriju tvrđava je često menjala gospodare, ali je najduže bila crkveno imanje. Konačno je stradala u vreme Rakocijeve bune, kada je razrušena. U novije vreme država ulaže značajna sredstva kako bi se ovaj spomenik kulture konzervirao i sačuvao. Obnovljena je centrala, donžon, kula u kojoj su arheološke postavke materijala nađenog na ovom lokalitetu, a donžon je ujedno i jedan od retkih donžona u srednjovekovnim tvrđavama Srbije koji ima uređen enterijer, odnosno unutrašnje prostorije. Ovo je najbolje očuvan srednjovekovni istorijski kompleks u Vojvodini. Danas ovaj lokalitet, na kome se iz godine u godinu izvode konzervatorski i arheološki radovi, ima potpuno obnovljenu Donžon kulu koja je otvorena za posetioce. Posmatrajući specifičan odnos prirodnog i kulturnog nasleđa oblasti, dosad nijedna druga lokacija na levoj obali Dunava nije prepoznata sa takvim vrednostima kao tvrđava u Baču. Ono što odlikuje područje opštine Bač jeste izuzetna koncentracija prožimanja kulturno-istorijskih i prirodnih vrednosti”.
 
“Aaa evo i kafe, ja ne volem da kažem turska, iako mi u našem kićenom Baču imamo i njiovih ostataka i to ćete vidit sigurno, već naša domaća. Ajte ovamo šta ste se zablenuli u taj kridinac pa nije to ništa posebno, al’ sigurno se pitate zašto je taj isečak posebno naglašen”, ostah zbunjena pred staricinom pronicljivošću, ali se odmah setih one stare “mudrost je u sedoj kosi”.
 
“To vam je zato što je izašao u nekim mnogo bitnim novinama čiji je direktor naše dite iz Bača, znam ga ja još otkako je mali bio, a vi pošto rekoste da ste novinari sigurno ćete znati na koga mislim, nasmeja se baka Katica i sa ponosom nastavi “Mi u Baču imamo mnogo dobre dice, osim nadaleko čuvenih spomenika imamo i poznatih sugrađana. Neke od njih često viđam čak i na televiziji”, trijumfalno zaključi starica i rukom da znak da pijemo kafu jer bože moj, nije dobra kad se o’ladi.
 
Kroz neobavezno čavrljanje, koje se sada već pretvara u ozbiljnu priču, a baka Katica postaje neprikosnoveni turistički vodič kroz davna vremena, osim o tvrđavi, interesantne podatke saznajemo i o hamamu u Baču, koji predsatvlja jedini ostatak islamske civilizacije na području današnje Vojvodine. To je bila javna građevina u kojoj su se neizmenično kupali muškarci i žene tadašnjeg Bača, koji je u to vreme imao čak šest čaršija, a stanovnika koliko Sombor, Titel i Subotica zajedno. Tradicionalna šokačka kuća takozvana “Didina kuća”, opremljena autentičnim nameštajem, satrim predmetima, nošnjama starosedelaca, ali i katolička župna crkva iz 18.veka i Franjevački samostan u kojem su se nekada nalazile prva apoteka i biblioteka u ovom delu  zemlje, ali i najstarije orgulje na području Vojvodine (iz 1716.godine)  koje su 1827. zamenjene novim velikim orguljama koje su još i danas u funkciji i sviraju se redovno na nedeljnoj misi. Svi ovi nemi svedoci bogate i slavne prošlosti svakako da predstavljaju simbole i ponos gradića u jugozapadnom delu Vojvodine po kojem je cela regija Bačka dobila ime.  
 
Priču po priču, naša domaćica baka Katica se seti da mora da nahrani koke jer pada suton, a nama predloži da pređemo prekoputa i popnemo se na najvišu tačku okolnog zida koji štiti centralnu donžon kulu, odakle puca pogled na ceo Bač. Ljubazno se zahvalismo našem današnjem vodiču na svemu, a ona nas maestralno podseti:  “Nema na čemu deco i drugi put. Čemu na svetu narodi, ako postoje ljudi. Srećno i pametno!”, odjeknuše mi Katicine reči.
 

Učinismo onako kako su nas savetovali. Pronašli smo najvišu tačku na tvrđavi. I dok kroz ulične svetiljke i modro nebo posmatramo panoramu lepog Bača, koji je već odbacio svoje brige i probleme za taj dan, te polako tone u san, najedanput me obuze jeza, ali i poštovanje prema tom srednjovekovnom divu, arteriji koja čuva srce bačke ravnice, jer vekovima odoleva zubu vremena i doziva da mu se vratite.

 

Međutim, ne zaboravite da uvek postoji i onaj drugi deo priče. Spomenici jesu tu da nas opominju na davna vremena, ali ljudi kao što je baka Katica su ono što vas goni na razmišljanje. U svojoj dobroti i prostodušnosti, vas nateraju da zaista shvatite kako je čovek u ravnici najviša planina.