INTERVJU - RITA ŠPAJZER: BEZBRIŽNOST I SIGURNOST SU UOKVIRILE MOJU SLIKU BAČA

Prohodala je u teretani i već pedeset godina doprinosi razvoju sportske discipline dizanje tegova. Sportski menadžer, član komisije za borbu protiv dopinga i saradnju sa ADAS-om, međunarodni sudija najvišeg ranga, predsednica Saveza za dizanje tegova Vojvodine, ćerka jednog od najtrofejnijih sportista naše opštine, Rita Špajzer govorila je o odrastanju pored olimpijskog trenerskog šampiona, ocu kao razrednom starešini i Baču njenog detinjstva.
 

  1. Klub dizača tegova ”Herkules” Bač osnovan je 1953. Klub je šest puta bio vice šampion bivše Jugoslavije. Danas KDT "Herkules" ima vrhunske takmičare sa dobrim rezultatima. Smatrate li da ovaj sport i u budućnosti može da korača zlatnim sportskim stazama?

 
- Da, KDT “Herkules” nažalost nikada nije bio ekipni prvak Jugoslavije iako je u njemu treniralo mnogo vrhunskih sportista. Popularnost ovog sporta u našem regionu je varirala i često su negativnu sliku o njemu stvarali neodgovorni pojedinci, kao i svuda. Danas sport predstavlja  industriju i u velikoj meri je izgubio osnovne postulate na kojima je osnovan. Bazični sportovi gube na popularnosti, pojavljuju se nove sportske grane i discipline koje istiskuju one bez kojih se nekada nije moglo zamisliti pravo takmičenje. Nadam se da će jednog dana opet prave vrednosti biti na ceni.
 

  1. U period od 1948. do 1992. godine, dizači tegova iz Srbije osvojili su najveći broj medalja  na seniorskim ekipnim prvenstvima Jugoslavije. Od ukupno 2461 dodeljene medalje, dizači tegova iz Srbije osvojili su 1086 medalja (44,13%), iz Bosne i Hercegovine 599 (24,34%), iz Hrvatske 464 (18,85%) i Slovenije 312 (12,68%). Kao treneri i sportski radnici, posebno su se istakli braća Korhec, Miodrag Jovanović, Mihajlo Antonijević, Erih Špajzer, Đura Kermeci, Stipan Vert, Milan Maširević, Vladan Mihajlović, Vojislav Ilić. Kako se sećate oca iz tog perioda kada je bio na vrhuncu karijere?

 
- To je istorija. Od navedenih, Maširević, Vert i Ilić su još živi. Erih se aktivno bavio dizanjem tegova skoro 15 godina, u period između svoje 15. i 30. Mene je dobio kada je imao 25, tako da se aktivno bavio još samo mojih prvih pet godina života, a sećanja iz tako ranog detinjstva i nisu mnogobrojna. Mnogo bolje se sećam oca u ulozi trenera jer sam imala sreću da zimske i  letnje raspuste provodim sa njim na pripremama sportista i na taj način sam obišla mnoga mesta bivše nam države. Često spominjem priču oko svečanog otvaranja nove zgrade Osnovne škole u Baču 1972., kada smo čekali da se Erih, učesnik Olimpijskih igara u Minhenu vrati i preseče vrpcu. To je bio istorijski uspeh kada je Leopold Herenčić, dizač tegova iz Novog Sada, oborio olimpijski rekord. Nažalost, rekord nije dugo ostao u njegovom vlasništvu, već posle nekoliko pokušaja preuzeo ga je drugi sportista, ali u tom međuvremenu su Leo i njegov trener Erih bili najsrećniji sportisti na svetu.
 

  1. Paralelni život vrhunskog sportiste i profesora u školi zasigurno je interesantna kombinacija koja iziskuje veliku i kontinuiranu posvećenost u radu. Osim odličnih profesionalnih karakteristika i kvaliteta, kakav je Erih Špajzer bio privatno i šta ga je najviše radovalo?

 
- Iako se to nije videlo, znam da Erihu nije bilo uvek lako da uskladi posao i ljubav prema sportu. Radio je 33 godine i uvek je morao da kombinuje obaveze prema učenicima i obaveze prema sportistima. Meni je pet godina predavao nemački jezik i od toga četiri godine mi je bio odeljenski starešina. Sažimali smo gradivo, imali neadekvatne zamene (moja Ilonka nije završila nemački, već ruski jezik, a često je uskakala da ga menja), ali pored svega toga, ko je hteo, mogao je da nauči jezik. Za razliku od nje, bio je blag prema znanju učenika, ali istovremeno veoma strog ako je reč o teškim prekršajima kao što su tuče, krađe ili uvrede. Prirodno, najviše su ga radovali uspesi njegove dece – učenika, sportista ili nas dve, jer svi smo mi bili njegova deca.
 

  1. U Baču se svake godine održava tradicionalni memorijalni turnir u dizanju tegova „Erih Špajzer“ i okuplja najbolje sportiste i klubove u ovoj sportskoj grani. Koliko Vama znači to što KDT „Herkules“ i Bač između ostalog  i na taj način čuvaju uspomenu na Vašeg oca?

 
- Erih je imao 55 godina kada je preminuo i nismo bili spremni da više neće biti njegove ljubavi prema dizanju tegova i "Herkulesu". Zato su njegovi sportisti i sportski radnici odlučili da na ovaj način pokušaju, delimično da mu se oduže i održe 22 memorijalna turnira. Prvi je održan 1997. godine, a poslednji prošle, 2018. Interesantno je istaći da je i 1999. godine, za vreme NATO agresije na našu zemlju, ovo takmičenje održano i to je jedina godina kada porodica nije bila prisutna, pa tako i nije dodeljeno priznanje najboljem sportisti. Rukovodstvo Kluba je donelo odluku da od ove, 2019. ovaj turnir menja ime i više neće biti posvećen Erihu.
 

  1. Rita i sami koliko Vam i kada obaveze dozvole, svraćate u Bač. Koliko se on danas razlikuje u odnosu na Bač vašeg detinjstva i šta to sa ponosom ističete kada o njemu  govorite?

 
- U Bač dolazim sve ređe. Nije za pohvalu da dođem zbog takmičenja u dizanju tegova, a ne zbog majke. Moje angažovanje u ovom sportu traje dugo. Često pitam kada ću dobiti zahvalnicu za moj pedesetogodišnji doprinos razvoju, s obzirom da sam ja  prohodala i naučila srpski jezik u teretani koja je bila u našoj kući. Deset godina sam bila generalni sekretar Saveza Srbije za dizanje tegova, komesar sam za sudijska pitanja takođe u Savezu Srbije, predsednik sam Saveza za dizanje tegova Vojvodine, sportski menadžer, član komisije za borbu protiv dopinga i saradnju sa ADAS-om, međunarodni sudija najvišeg ranga. Svuda i uvek kažem da sam iz Bača. Ljudska osobina je idealizacija detinjstva pa je tako i meni Bač sedamdesetih bio mnogo lepši nego danas. Bezbrižnost i sigurnost su bile karakteristike tog vremena i one su uokvirile moju sliku Bača. Naravno da je danas sve drugačije, da se stvari menjaju i ta neminovnost se prihvata, mada nekada nerado. Najteže sam podnela rušenje kamene klupe pored moje stare porodične kuće pre dve godine jer nije bilo dovoljno volje da se uspomenama ne samo mojim, već i nekolicine nas iz ulica Bratstva Jedinstva i JNA izađe u susret. Kada me pitaju zašto i posle 34 godine od odlaska iz Bača svojatam Bač, odgovaram da sam se tamo rodila, da mi je tamo mama, znači i moj dom, da sam tamo vlasnik stare porodične kuće i na kraju da porez plaćam Baču.
 
                                                                                                
 
***Fotografija uz odobrenje Rite Špajzer preuzeta sa njenog Facebook profila.