INTERVJU - VLADIMIR TORUBAROV: PESAK NA PLAŽAMA RIA JE NEŽAN KAO BRAŠNO, ALI NIJE BOLJI OD ONOGA NA DUNAVU U PLAVNI

Veliki ljubitelj prirode,  kome je voda postala svakodnevno radno okruženje. Vice šampion Prvenstva sveta iz 2018. godine  koji u slobodno vreme uživa u izradi predmeta od drveta. O različitim stranama medalje, Olimpijskim igrama u Brazilu, rodnom kraju, seoskoj idili, planovima za budućnost i prisećanju na drage ljude uspomene je evocirao jedan od najboljih sportista koji su proslavili našu opštinu, reprezentativac Srbije u kajaku Vladimir Torubarov.

  1. Već punih deset godina se bavite veslanjem, te ste kao svaki profesionalac morali da se odreknete mnogih stvari u kojima su Vaši vršnjaci uživali dok ste Vi vreme provodili na treninzima. Koju poruku sa današnje vremenske distance najčešće upućujete deci?

- Pre svega da ne odustaju od svojih snova! Kajak je jedan veoma naporan i zahtevan sport, a ujedno i jako zanimljiv jer se odvija na vodi, to je jedan od glavnih razloga zašto sam počeo da se bavim baš ovim sportom jer sam odrastao pored Dunava. Ali mislim da su svi sportovi zanimljivi na svoj način. Rekreativno bavljenje sportom preporučujem svima, a profesionalizam zahteva vašu punu posvećenost i time je dosta naporniji. Razlikuje se dosta od redovnih zanimanja jer pored teorije u vidu taktika i strategija planiranja treninga i trka, fokusa i koncentracije morate da ulažete ogromne količine fizičkog napora. To je jedan od razloga zbog kojih profesionalni sportista mora da se odriče raznih svakodnevnih stvari, na primer noćnih izlazaka, kafenisanja i druženja, jer za što bolje rezultate mora da uštedi što više energije za naredni trening. Ali, ako se već bavite sportom i imate svoje snove o uspehu, i želje za pomeranjem ličnih granica, razvijanjem sebe u takvom zdravom okruženju, ne treba da odustajete i treba da stremite ka profesionalizmu, jer upravo te stvari kojih se odričete nikuda neće pobeći, uvek će biti tu, a vaši uspesi će uvek doneti još više zadovoljstva. Čime god da se bavite, ako ste maksimalno posvećeni primetićete da morate da se odreknete mnogo toga, ali na kraju se uvek takva žrtva isplati. Na počecima profesionalne karijere bilo mi je mnogo teže da ovako mislim, ali sada kroz iskustvo to je postao moj način života i trudim se da mlađima od sebe približim značaj posvećenosti i istrajnosti u onome što vole da rade, jer to je jedini način, zahvalan način..   

  1. Vladimire, kao vrhunski sportista ste proputovali skoro ceo svet. Koja destinacija je na Vas (i kao takmičara i kao turistu) ostavila najbolji utisak i zašto?

- To je jedna od najlepših strana profesionalnog bavljenja sportom. Kao dete dok sam se zabavljao i igrao nisam uopšte bio svestan da ću toliko putovati, a pitanje je da li bih ikada putovao da se nisam odlučio za sport. Osetiti drugačiju klimu, doživeti neverovatne poglede sa visokih planina, šetati obalama okeana i reka, ulicama pored raznoraznih znamenitosti... Ja sve to uračunamvam u sportske zasluge! Najjači utisak na mene i kao sportistu i kao putnika su definitivno ostavile Olimpijske igre u Brazilu. Kao sportistu zbog celokupne fantastične organizacije na najvišem mogućem nivou, domaćini su se ophodili prema nama sa velikim divljenjem i gostoprimstvom, što je sve doprinelo motivaciji i pozitivnoj energiji među takmičarima. A kao turista sam uvideo i druge strane mnogih zemalja, što bi rekli “dve strane medalje” Rio ima dosta surovu priču što se tiče siromaštva odnosno životnog standarda među običnim ljudima, ali pored toga nigde nisam video toliko nasmejanih i raspoloženih ljudi koji se pored nemaštine opet trude na sve moguće načine da budu veseli. Ta tropska klima, sunce, plaža jednostavno teraju na to... Taj pesak tamo je toliko nežan kao da šetate po brašnu, ali nije bolji od onog na Dunavu u Plavni (smeh).
 

  1. Do sada ste osim pregršt medalja ovenčani i Spartakovom nagradom (2014.), nagradom za najboljeg sportistu Novog Sada (2014.), Oktobarskom nagradom opštine Bač (2018.) Koja od njih zauzima posebno mesto u Vašem srcu i šta nagrade generalno predstavljaju za Vas?

- Svaka od nagrada je za mene podjednako vredna. Dok se pripremamo za trku u periodu intenzivnih treninga, u sportskim centrima Turske, Bugarske, Grčke, Portugala, sportisti su pod stresom i u euforiji, kada se takmičenje odnosno trka završi, dolazi do naglog rasterećenja posle čega imamo samo želju za odmorom, neko vreme ne razmišljam šta dolazi posle, već samo o tome kako ćemo odmoriti i nastaviti sa treningom. A kada dođe vreme da vam uruče neku od nagrada, e to je stvarno neverovatan osećaj, uvek vam iste emocije prolaze kroz glavu, bez obzira koja je to nagrada. To su emocije izazvane mukotrpnim radom, trenerovim glasom, lupanje srca pred start trke i sam prolazak kroz cilj... Nije svaka godina ista, na primer, 2018. sam imao izuzetno tešku sezonu, ali se ipak završila srebrnom medaljom na Prvenstvu sveta. Pored cele Srbije, jedino jedna mala, a u srcu velika opština Bač nije propustila priliku da mi još više dočara veličinu te medalje Oktobarskom nagradom i ovim putem se iskreno zahvaljujem na tome. Sportisti su zavisnici od dokazivanja na takmičenjima, i adrenalina koje donosi svako takmičenje, to je ono o čemu se najviše razmišlja da bi se motivisali što bolje, a svaka nagrada koja dolazi uz rezultat predstavlja još dodatne motivacije bez koje ne se može, a pogotovo kada dolazi kao potvrda truda iz rodnog kraja.
 

  1. Jednom prilikom ste istakli da Vam je stolarija hobi. Otkud ljubav ka tome i šta najčešće pravite od drveta?  

- Ja sam odrastao u Plavni, malo mesto gde život uopšte nije lak, ako nemate neko stalno zaposlenje i zbog toga smo od malih nogu učeni da budemo vredni da radimo i stvaramo. Otac, deda i stric su oduvek bili vezani za stolariju i proizvodnju stvari od drveta, tako da smo mi bukvalno kao deca odrastali u stolarskoj radionici... Tako smo se vremenom upoznali sa svim alatima, vrstama drveta, načinima obrade... Dok sam bio mlađi sve je to bilo zanimljivo, bučne mašine, tata koji je sve to vešto radio, uvek je bilo drveta po dvorištu po  kojem sam mogao da se penjem, pravim prepreke za preskakanje biciklom, igračke tipa lukovi strele, mačevi... Neretko se dešavalo da iz te znatiželje brat i ja i zasmetamo u radionici (smeh), ali to je sve deo odrastanja i učenja, discipline koja mi je početkom profesionalnog bavljenja sportom bila od dragocene važnosti. Sada u ovim godinama, dešava mi se da često obraćam pažnju na stvari izrađene od drveta, na putovanjima vidim dosta toga inspirativnog i novog i tako volim da procesuiram u glavi čitav proces obrade koji je morao da prođe do tog finalnog proizvoda koji mi je zapao za oko. Pokušavam u slobodno vreme koliko god da ga je malo, da napravim poneki predmet od drveta, imam svoju mini radionicu sa osnovnim alatom i uvek iskoristim priliku da se zabavim na taj način. Uglavnom kada sam na pauzi između priprema, pomažem bratu i tati da završe započeto i tako stičem znanje i praktično iskustvo o tom plemenitom pozivu.

  1. Šta Vam iz Bača najviše nedostaje, kada ste negde u inostranstvu?

- Gde god da sam, uvek u nekom momentu odlutam mislima kući... Za Bač sam vezan jer mi bukvalno sva rodbina tu živi, nikada neću zaboraviti bezbrižne dane kod bake i dide u "Guvnima" i pod barom... Karate klub “Slavija” Bač gde su počela prva sportska iskustva je duboko u srcu, mnogo prijatelja sa kojima osećam iskrenu sreću kada sedimo zajedno posle dugo vremena... A što se Plavne tiče, pa još uvek sasvim podetinjim kada odem tamo, probudi se u meni onaj Vladimir koji visi sa drveta :) Nismo puno vremena provodili u kući (osim kada spavamo, kada nas nateraju da spavamo) uvek smo bili zauzeti, brat sestra i ja smo pomagali roditeljima na razne načine, stalno je bilo nekih aktivnosti...Iz detinjstva mi najviše nedostaju kuća na drvetu koju smo izgradili mi sami kao deca, najviše brat Nikola i ja i drugari iz ulice, krišom smo uzimali daske, eksere i alat iz tatine radionice dok kuća nije dobila i terasu i dva sprata.. Pa onda vratolomije bmx-om, bežanje na kupanje, odlasci na Dunav i Provalu, druženje sa ljudima, braćom i sestrama... A sada, zbog odsutnosti od kuće i putovanja nekako sve više cenim tu seosku idilu, mir i tradiciju, porodične ručkove i prisećanje na drage ljude i situacije kojih više nema, a mi ih pamtimo. Tada, u tim momentima kada sam svoj na svome, osetim neopisivu želju da se vratim i sve što sam naučio i iskustvo koje sam stekao baveći se kajakom počnem na neki način da prenosim deci i mladima koji su zainteresovani za sport u našoj opštini... Do toga još ima vremena, ja sam praktično na početku profesionalne karijere, ali nekako od snova je sve krenulo, pa se time i dalje vodim...
 
 
 
***Fotografiju nam je ustupio Vladimir Torubarov.